DON QUIJOTE I DONKIHOTIZAM

Mihail BulgakovBulgakov je  napisao ovu svoju  više nego autorsku dramatizaciju  Cervantesova romana  krajem dvadesetih godina, a pisao ju je  naslućujući  prave „zle divove„ i „gorostase“ svog  vremena i  režima u kojem je imao nesreću, a ne čast, živjeti. Riječ režim sama po sebi je nesreća, o bilo kojem je režimu riječ, onom vodenom ili onom kopnenom, posebice kada se zna da i vode mogu biti otrovne, a ne samo pića. Čini se da je Bulgakov napisao  ovu dramatizaciju pod utjecajem  Dostojevskog. Pomalo emfatično, Dostojevski piše ove rečenice o  Don Quijoteu :“Sada je došlo vrijeme  da Don Quijote ne izgleda  smiješan nego zastrašujuć. On je shvatio svoju ulogu u Europi i više se neće boriti protiv vjetrenjača. Ali on ostaje i nadalje pošten vitez i oni /vladajući/ zbog toga su u strahu.“  Idealizam, samo idealizam može zamišljati  nekog  na vlasti kako drhti od  Don Quijotea, ako se  Don Quijote čita samo kao ludo lice. Ali ako je  Don Quijote jedno od lica  koja  brane svoj  moral, svoj osobni stav, po cijenu i  najvećih žrtava, evo još jednog lica  koje, kao i Hamlet, ukazuje na moralnu  pustinju u  državi Danskoj. Don Quijote, očito, ludilu svog vremena suprotstavlja posve  drugačije, posve osobno, izabrano ludilo, po cijenu  života i smrti.    

Čini se da su  jedini prokušani romaneskni procedei u romanu o Don Quijoteu melodrama i parodija. Ali ova dva  iskušana sredstva  romanesknih  svjetova ne bi dala  ovakav  neočekivani plod kao što je  Don Quijote. Upravo na ovo aludira  Bulgakov od početka svoje dramatizacije. Jer dramatizaciju  Bulgakov  pravi kao posve autorsko djelo u kojem se on slobodno kreće unutar osnovnih dramaturških  situacija. Dramatizaciju Bulgakov počinje bez seoskog župnika, koji za ondašnju situaciju u komunarnoj Rusiji ionako nema nikakvo značenje. Stoga, umjesto dvojca  seoski župnik  - seoski brijač, prva scena počinje samo s brijačem Nicolasom, njegovim njuškanjem po Don Quijoteovoj sobi, pretraživanjem, čitanjem viteške knjige  Ogledalo viteštva, kao i jasnim pitanjem: «Zašto taj čudan svat, Don Quijote, obožava vitezove?» Don Quijote se u ovoj sceni  ne najavljuje komunikacijom s  brijačem, nego sa zamišljenim Bernardom del Carpiem,  o kojem samo čitatelj romana zna da je to ubojica slavnog viteza, a ne pravi vitez. Situacijski se  u Bulgakova  povezuju  brijač i „ubojica vitezova“ u naizgled slučajnom i  imaginarnom kontekstu.
Pojava posve skrivenog ali aluzivnog imenovanja „ubojice vitezova“ naznačava temeljnu  dramaturgijsku crvenu nit čitave Bulgakovljeve dramatizacije. Temeljna dramaturška opozicija je: viteški moral  -  zločinački nemoral.

Fotografija s proba: - Mihail Bulgakov: Von Lamot od mača, red. Želimir Mesarić; Iwan Glowatzky, Dora Fišter, Marinko Prga i Ljubomir Kerekeš, foto: Darko GorenakDrugo lice  s kojim se susreće  Don Quijote je posve u znaku Bulgakova, a posve s onu stranu Cervantesovih rješenja. To je Aldonsa ili imaginarna Dulcineja, koja  predstavlja  melodramski sloj dramatizacije. Aldonsa ili imaginarna Dulcineja dolazi kao obična seljanka, koja gazdarici  nosi  „usoljenu svinjetinu“, pa se ovime  konceptualni plan melodrame istodobno uspostavlja i ironizira. Ali, time nimalo nije narušena  početna paradigma: viteški moral - zločinački  nemoral, jer unatoč  svim realističkim  predznacima, pojava Aldonse uopće ne narušava temeljnu temu Don Quijotea: viteštvo i njegov  moralni   poredak, pa  Aldonsa mora slušati  Don Quijoteova buncanja o divu Karakuliambru, zapovjedniku otoka Mamendrain. Imaginarni plan o kojem govori Don Quijote Aldonsi ili Dulcineji zapravo je imaginarni plan koji daje ovoj početnoj sceni pravu  boju: i divovi i sama Dulcineja  postoje  samo kao imaginarni divovi i kao imaginarna Dulcineja. Ali, onaj koji imaginira ujedno je i onaj  koji kaže Dulcineji da želi pobijediti zle divove i prisiliti ih da se bace na koljena pred njom, pred  Dulcinejom. Poetičnost ove velike namjere  Don Quijotea je naznačena citiranjem stihova o „Apolonu“ i „zlatotronoj Aurori“.

Fotografija s proba - Mihail Bulgakov: Von Lamot od mača, red. Želimir Mesarić; Marinko Prga i Ljubomir Kerekeš, foto: Darko GorenakTreće lice koja se pojavljuje na sceni je Sancho Panza, koji je u Cervantesa  zapravo zbroj mnogih lica, kao što su seljak, egoist, prozaična duša, materijalist, ali i  neki drugi manje uočljivi, posve plemeniti i razboriti Sancho, na kojeg se Bulgakov  oslonio u svojoj dramatizaciji, pa je taj mudri i plemeniti Sancho posve zasjenio onog   poznatijeg i  banalnijeg  Sancha, kakav se inače  pojavljuje u Cervantesovu romanu. Cervantesov Sancho je  parodijski  dramski sugovornik dičnog Viteza od  Manche, kada ga hvata  u doslovnostima  svojim zdravorazumskim  prosudbama. Bulgakovljev Sancho je  mudar, pametan i  plemenit. On posve odustaje od  parodije  viteških ideala svoga gospodara; kod Bulgakova su Sancho i Don Quijote dva ratna druga koji stradaju od istih strahota i osuđeni su dijeliti isti kruh ratnih ili viteških vremena. Kao da je jedan rat, onaj Prvi svjetski, posve izmijenio  Bulgakovljevu optiku na ratna viteštva: viteštvo postaje  interiorizirani moralni stav koji s  ratom i  pravim  oružjem nema nikakve veze, osim one simbolične. Kod Bulgakova, Sancho je posve ravnopravan Don Quijoteu, pa se upravo pred Sanchom događa metamorfoza poštenog manchanskog  plemića Alonsa Quijana u viteza  Don Quijotea od Manche. Upravo Sancho jedini zapaža  Don Quijoteovu tugu i imenuje ga Vitezom Tužna Lica.

Krčma  - dvorac. Uporno Don Quijoteovo brkanje  krčme s dvorcima još je jedna Cervantesova maniristička dosjetka: ako se krčma našem Bistrom vitezu od Manche čini kao pravi dvorac, onda se u zdravorazumskoj  perspektivi onog vremena „dvorce“ moglo posve politički i ekonomski  tumačiti kao obične krčme. Ovo nije jedini takav ciničan  pronalazak  velikog Cervantesa, jer i ideja da Sancho  može biti nositelj nominalnih titula „markiza„ ili „grofa“, da može biti posve mudar upravitelj «otoka» ili «kraljevina»,   nije samo knjiška metafora, nego i  moralan sud:»markizi» i «grofovi», kad je riječ o upravljanju, nisu ništa  bolji ili dostojniji tog mjesta od najobičnijeg sluge. To je Cervantesov maniristički  patent glede  „markiza“ i „grofova“, dok Bulgakov  Cervantesova  višeslojnog i lukavog Sancha posve „rehabilitira“, jer u njegovoj dramatizaciji Sancho posve gubi svaki služinjski ton, postaje posve ravnopravan Bistrom vitezu od Manche, postaje posve dramski  koncipirano lice, koje  zajedno s Don Quijoteom  sudjeluje u drami obračuna sa svijetom zločina, sa svijetom ledenih i niskih  računica. Suborac, to je Bulgakovljeva formula  za Sancha.

Fotografija s proba - Mihail Bulgakov: Von Lamot od mača, red. Želimir Mesarić; Dora Fišter i Zdenko Brlek, foto: Darko GorenakPolemika s viteškim romanom. Ako Cervantes polemizira s viteškim romanom, on nikako ne polemizira s viteštvom, s viteškim motivima koji pokreću  romane zvane „viteškim“. Cervantes ne polemizira s moralom nego  s  pismenošću tih romana, jer misli da su konvencionalni, monotoni, loše napisani, neduhoviti, dakle da pripadaju mrtvačkoj književnosti onog doba. U dubinskom smislu,  roman o  Don Quijoteu piše ipak sudionik bitke kod Lepanta, u kojoj  Cervantes gubi lijevu ruku „na čast desnoj ruci“, kao što sam komentira  zgodu iz svoje biografije. Parodija viteškog romana nikako se ne proteže na parodiju samog viteštva kao moralnog izbora  između časnih, viteških ili plemenitih ideala i  motiva, koji pripadaju  niskim, neviteškim sferama. Bulgakov naglašava ovu dubinsku dramu: upravo viteški moral je jedini koji nas spašava u neviteškim ili zločinačkim  uvjetima policijske države. Samo pravog viteza neće nikada slomiti nekakav policijski  štakor  ili  državni žbir, kao da sugerira Bulgakov u svojoj dramatizaciji. Samo pravi vitez nosi u svojoj  ruci odgovore na sve zamke i prisile i ponude policijske države, kao države «čarobnjaka» i moralnih monstruma.

Pablo Picasso: Don QuijoteI na kraju pitanje: Tko je Don Quijote? Možda je to neznani junak svih vremena, luda svih luda, istina svih istina? Možda je Don Quijote spomenik svima koje je povijest  prešutjela, a izginuli su u uzaludnim bitkama, svima koji su izgorjeli u  tajnim vatrama i  potonuli u tajnim ćelijama, ne samo  u Rusiji? Spomenik poginulima za najčasnije  ciljeve, ali posve anonimnim, kao što je anonimna svaka prava ljudska žrtva. Znamo da su neznani junaci skloni radikalnim odlukama upravo u stvarima njihova života, a ne u stvarima njihovih računa, da njihove odluke često pate od radikalnosti njihovih  dubokih osjećaja, od radikalnosti njihovih moralnih odluka, koje su posve lude, pa je jasno da su ne samo slabe ili nestabilne, nego i jako ponosne, uzvišene i energične duše, obuzete nekom moralnom vrtoglavicom, skone baciti se u prvi ponor koji se otvara pred njima. Zar to nije i definicija ne samo ludog Don Quijotea, nego i donkihotizma samog? I danas se tema  Don Quijotea opire zaboravu, zato što je ta „legenda“ utoliko življa što je starija, zato jer je možda stara i važna za  zapadnu kulturu kao i sama Biblija, i zato je prevedena na sve važnije jezike svijeta, i uvijek se nanovo  čita, da bi se uvijek nanovo otkrila nova i svježa značenja, kao što ih je otkrio Bulgakov.

Riječ je o prvom romanu zapada, prvom  u povijesti  zapadnih naroda, koji definira  moralne dileme i moralne drame tih naroda, možda modernije i  dublje od svake  teologije. Bulgakov nas je podsjetio da roman o Don Quijoteu znači i zrači tako dramski jer razumijeva i ovo: da se znanjem, spoznajom, ponavljanjem, poučavanjem, nikako ne mogu izvući na sunce sve konzekvencije napisanog. Jer napisano, reći će  J. Derrida, ne iskazuje se samo čitanjem, nego prije svega pisanjem i dramatiziranjem svega već napisanog. Nikad nije moguće  do kraja iscrpiti neki tekst, ni posve ovladati nekom  teksturom, opet ćemo reći na tragu Bulgakova i J.Derride. Čini se da je upravo Cervantes dao prvi i najdublji prilog „dekonstrukciji“ kao višku smisla, koji se nikada do kraja ne može otčitati, pa ne pokazuje svojim romanom o Don Quijoteu  da   doslovno «destruira» viteški roman, nego da ga  „dekonstruira“ tako da  ga  otkriva kao matricu vlastita pisanja, koje je, prema Borgesu, ujedno i pisanje posljednjega najboljeg viteškog romana i prvog i najboljeg psihološkog romana  zapadne književnosti.

Ante Armanini